Mnogo toga mi se skupilo, da poludim, stvarno ne znam kome da se izjadam :(. Moj otac je grub čovek, stalno viče, ma sve mu smeta, dečija graja, skakanje, a ni majka nije baš emotivna i zaštitnički nastrojena, dal iz straha ili čega već.
Sinoć šestogodišnji brat nije hteo da spava i zbog toga je tata pobesneo, počeo da viče na njega, da mu preti kroz zube da će da ga razbije, gurnuo ga na krevet i zalupio vrata… Kada sam kasnije ušla u sobu, videla sam da moj mali brat plače u jastuk… da slučajno tata ne bi čuo, rekao je:”Mene niko ne voli”, a ja sam ga jako zagrlila i rekla mu da ga volim najviše na svetu…
Cela ta scena vratila mi je mnoga sećanja i emocije iz detinjstva, koje ja tada nikada nisam verbalizovala kao on… Volela bih da je i mene imao neko tako da zagrli, ali sam srećna što bar sada ja mogu tu da budem za brata. <3
Nema komentara:
Objavi komentar